Дихроично стакло датира још из четвртог века нове ере. Ово древно стакло које мења боју има врло мало преживелих примерака, а оно што остаје углавном су само фрагменти. Далеко најпознатији и добро очувани примерак из овог доба познат је као Ликургова чаша. Када је позадинско осветљена, чаша изгледа тамноцрвена; када се осветли са предње стране, има зелену нијансу.
Дихроично стакло је такође произведено и коришћено током ренесансе у Венецији, али и ови комади су ретки.
У модернијој ери, дихроично стакло какво данас познајемо долази директно из истраживања које је спровела НАСА и њени бројни извођачи. Решење је названо камелеонско стакло, а требало је да заштити астронауте од негативних ефеката и оштрог одсјаја нефилтриране сунчеве светлости. Коришћено у дихроичним филтерима, ово обложено стакло је такође деловало као штит од космичког зрачења.
Након проналаска дихроичног стакла за ову специфичну сврху, није прошло много пре него што је прелепо, задивљујуће, визуелно интерактивно стакло запало за око разним уметницима.
Први је био ваздухопловни инжењер који је радио за НАСА извођача током 1960-их. До 1971. напустио је ту индустрију да би се бавио уметничким подухватима. Пионир у креативним применама дихроичног стакла, створио је све, од витража до мобилних телефона.
Дихроично стакло је постало све популарније међу уметницима, а све више и више произвођача архитектонског стакла почело је комерцијално да производи производ.
